Разлог зашто спужваста тканина комбинује флексибилност и амортизацију са чврстоћом структуре лежи у основи у прецизном односу и интеракцији његових хемијских компоненти. Као материјал састављен од порозних сунђерастих ћелија и ткане основне тканине, хемијски састав сунђера се може поделити на два главна дела-полимерну матрицу сунђерастог слоја и влакнасту компоненту тканог слоја. Ове две компоненте, на молекуларном нивоу, одређују механичка својства материјала, издржљивост, прозрачност и прилагодљивост околини.
Главно тело сунђерастог слоја је типично полиуретански (ПУ) или полиетиленски (ПЕ) полимер. Полиуретан настаје реакцијом полимеризације полиола и изоцијаната под дејством катализатора. Његов молекуларни ланац садржи уретанске везе, дајући материјалу добар еластични опоравак и умерено подесиву тврдоћу. Подешавањем молекулске тежине и функционалности полиола и типа изоцијаната, може се контролисати финоћа ћелијске структуре и механичка чврстоћа, чиме се утиче на отпорност сунђера на компресију и{3}}носивост. Полиетиленска пена се углавном прави од полиетиленске смоле ниске - или високе- густине путем физичког или хемијског пене. Његови молекуларни ланци су флексибилни и имају умерену кристалност, показују малу тежину, отпорност на воду и добру хемијску стабилност, што га чини погодним за влажна или{8}}окружења отпорна на влагу.
Током процеса пене, често се додају агенси за пењење (као што су вода и једињења са ниском -тачком кључања- као што су пентани), стабилизатори пене (силиконски сурфактанти) и агенси за умрежавање (као што су диизоцијанати или пероксиди). Средство за пењење испарава након загревања или реакције, формирајући језгра мехурића; стабилизатор пене обезбеђује равномерну дистрибуцију ћелија и спречава спајање и колапс; а агенс за умрежавање формира тродимензионалну структуру мреже између молекулских ланаца, побољшавајући димензионалну стабилност и отпорност на топлоту. Врста и количина ових адитива директно утичу на уједначеност величине пора пене, еластичност и издржљивост.
Хемијски састав основе тканине зависи од одабраног влакна, које се обично састоји од полиестера (ПЕТ), полиамида (ПА, најлон), памучних влакана или мешавина. Полиестерска влакна се формирају кондензационом полимеризацијом терефталне киселине и етилен гликола. Њихови правилни молекуларни ланци и низак поларитет дају основној тканини одличну отпорност на хабање, отпорност на боре и стабилност димензија. Полиамидна влакна садрже амидне везе и јаку међумолекуларну водоничну везу, дајући основној тканини високу жилавост и еластичност. Памучна влакна су природна целулоза, богата хидроксилним групама, пријатна за кожу-и прозрачна, али са нижом чврстоћом на мокрој површини и углавном се користе у апликацијама које захтевају удобан осећај. Основна тканина може да се подвргне хемијским третманима пре ткања, као што су хидрофилна завршна обрада, водоотпорни премази или модификације против пламена{6}}, како би се проширила њена применљивост у посебним окружењима.
Лепкови који се користе у композитном интерфејсу су такође кључне хемијске компоненте, које обично користе полиуретанске, акрилне или лепкове{0}}топљиве. Полиуретански лепкови имају добру компатибилност са сунђерастим телом, формирајући флексибилан лепљиви слој и избегавајући тврдо љуштење; акрилни лепкови имају добру отпорност на временске услове, погодни за спољашње или средине са великим температурним разликама; Топли-лепкови се топе при загревању, а затим охладе да би се стврднули, што је једноставан процес који је без растварача-и еколошки прихватљивији.
Генерално, хемијски састав сунђер тканине је композитни систем који се састоји од високомолекуларне полимерне матрице, агенаса за пењење и стабилизацију, супстрата од влакана и међуфазног лепка. Типови, пропорције и интеракције ових компоненти одређују отпорност материјала, ваздушну пропустљивост, хемијску отпорност и радни век, а такође обезбеђују контролну основу молекуларног-нивоа за дизајн оријентисан на перформансе-за различите сценарије примене.
